Senida je kćerka Ismeta Lilića. Rođena je i odrasla u Sarajevu. Sada živi u Gođenjima.

Senidu dugo poznajem. To je tiha, nenametljiva i, reklo bi se, previše stidljiva djevojka. Pokušavao sam sa njom razgovarati više puta. Bili su to kratki, uobičajeni razgovori bez međusobnog povjerenja. Pokušavao sam više puta nagovoriti Senidu da pripremim priču o njoj za gođenjsku stranicu. Svaki put je to odbila. Kada sam skoro posjetio Ismeta, pristala je da napravim nekoliko fotografija i bila je malo otvorenija pa sam pripremio kratku priču o njoj.

Ismet Lilić ima ozbiljnih problema sa zdravljem.

U martu mjesecu je imao u Gođenjima iznenadno krvarenje u stomaku. Kaže da je povratio nekoliko litara krvi. To se smirilo, bio je bolje i uspio je sam autom otići do Sarajeva. Zadržao se neko vrijeme u bolnici, a onda se vrato u Gođenje.

U aprilu mjesecu je otišao na dogovorenu redovnu kontrolu u Sarajevo. Dok je bio kod kuće na Kobiljoj Glavi, ponovo je imao krvarenje. Uspio je na vrijeme stići do bolnice i spašen je, iako je stanje bilo kritično. Dugo je bio u bolnici. Uspjeli su ljekari spojiti venu koja je pukla na devet mjesta. Sada je kod kuće u Gođenjima, pokretan je, ali je dosta iscrpljen.

Sa Nižom i Šaćirom sam posjetio Ismeta. Dugo smo se zadržali i o svemu natenane razgovarali.

Sa Ismetom i Sadetom je u Gođenjima i njihova kćerka Senida. Kada sam je vidio da je otišla u vrt krenuo sam za njom.

Zatekao sam Senidu kako plijevi cvijeće. Iznenadio sam se, jer je prihvatila razgovor. Sama je zapčela priču:

- Hladno vrijeme. Nikako da krene vrt. Kako će ovdje biti lijepo, samo dok ugrije. Biće to prava šuma od buranije, krastavaca, paprika, paradajza, cvijeća ...

Znao sam da Senida ne voli fotografisnje, pa sam fotografisao jagode, koje je plijevila. Ponudila mi je da probam jagode. Krenuo je razgovor. Malo sam se iznenadio, ali i obradovao.

Fotografisao sam Senidu pored jagoda, a nisam je pitao da li to smijem uraditi. Nije se protivila. Nastavio sam sa Senidom obilaziti vrt uz razgovor i fotografisanje.

Pričala mi je Senida šta su sve posijali ove godine. Vraćala se u priči na prošlu godinu i objašnjavala mi šta su i koliko čega imali u vrtu.

U razgovoru sam rekao da su krompiri dobri. Ovo je dovoljno bilo da Senida nastavi priču, jer se uvjerila da me interesuje što ona priča i da je pratim. Sada se Senida otvorila i nastavila je priču:

- Mama voli vrt. Ona sve planira. Volim sa njom raditi. Volim kada gledam kako, ono što sam sijala i okopavala, raste. Čini mi se da se i biljke raduju životu i rastu.

Kada smo se vraćali iz vrta, osjetio sam da se Senida potpuno opustila i otvorila je dušu. Sama je nastavila priču:

- Volim ja vrt. Mnogo više volim krave. Uživam, kada radim oko krava. To je pravo zadovoljstvo.

Prilazili smo ulazu u kuću, Senida je zastala i rekla mi:

- Imamo jednu kravu u štali, skoro se otelila. Moram je ići pomusti i pustiti tele da podoji.

Upitao sam je:

- Mogu li i ja poći da vidim i da malo fotografišem.

Bez dvoumljenja je rekla:

- Možeš, ako hoćeš!

Iznenadila me i iskreno obradovala Senida. Nisam se zbunio. Riješio sam da iskoristim priliku da nešto više saznam o Senidi.

Senida se u štali zaista lijepo osjećala i vidjelo se da sve što radi radi sa zadovoljstvom. Na moje veliko iznenađenj, sama je nastavila priču. Nisam je morao podsticati. Kada je pustila tele, ono je krenulo za njom. To je Senidu obradovalo, nasmijala se i rekla:

- Eto, vidiš! Tek se otelilo, a već me prihvatlo i raduje mi se.

Strpljivo je, uz tepanje, Senida tele okrenula i uputila ga prema kravljem vimenu. Počelo je tele halapljivo dojiti. Krava je glavu okrenula prema Senidi, kao da joj se zahvaljuje. Senida je potapšala krvu, počešala je između rogova i počela joj nešto pričati.

Malo je reći da sam bio iznedađen, bio sam preneražen sa onim što sam gledao i slušao. Nikada nisam slušao mladu osobu da sa toliko ljubavi i zanosa priča o govedima. Osjetila je Senida da sam zbunjen, pa je nastavila priču:

- Ne bih mogla bez krava. Navikla sam se. Nikada na njih ne galamim. Osjete da im prilazim sa poštovanjem i ljubavlju i uzvraćaju mi. Raduju se kada me god vide. Slušaju me. Nikada kravu nisam udarila.

Potpuno sam se izgubio, što bi rekao naš narod, zanijemio sam. Radila je Senida po štali ja sam je bez riječi pratio i plašio se da ne propustim nešto što priča. Sve me interesovalo. Sve mi je to bilo nestvarno. U radu bi stala, da predahne, okretala se prema meni i sa ponosom nastavljala pričati:

- Kada su goveda u Polju, a ja nemam nekog posla, onda uzmem soli i hljeba i odem da ih potražim. Kada se javim, sva goveda treče prema meni. Svakom od njih posvetim dovoljno vremena. Kada nekoj kravi ili teletu kažem da idu, poslušaju me odu. Onda na red dolazi neko drugo govehče i tako redom.

Završila je Senida posao u štali. Ja sam bio vidno uzbuđen i sjeo sam kod Ismeta, Šaćira i Nidže. Od uzbuđenja nisam ništa čuo šta pričaju. Gledao sam blijedo prema Lučanicama, Strmici, Bukoviku, Purtićima ... Sve mi je to izgledalo čarobno, moćno, neuništivo. Ubrzo se pojavila Senida i krenula prema pčelinjaku. Ja sam se prenuo i nesvjesno pošao prema njoj. Obukla je zaštitnu odjeću. Nasmijala se Senida, iako je ništa nisam pitao i rekla mi:

- Volim ja sve životinje. Volim i pčele, ali njih ima previše, pa ih nisam uspjela upoznati sve. Zato moram biti opreznija. Ali, ima vremena, upoznaćemo se mi i steći međusobno povjerenje, pa mi neće ovo trebati.

Okrenula se i otišla u pčelinjak. Ja sam neko vrijeme stajao i onda se vartio društvu, koje je sjedilo u ugodnoj hladovini.

Nasmijao se Ismet. Ništa mi nije rekao, ali mu je, očito, bilo drago što sam uspio malo porazgovarati sa Senidom i bolje je upoznati. Ja sam mislima bio odsutan, primijetio je to Ismet, pa mi rekao:

- Senida ti sada vjeruje i cijeni te. Otiđi u kuću, možda ćeš moći još sa njom razgovarati. Ima ona tebi dosta toga reći, što će tebe interesovati.

Jedva sam dočekao to što mi je Ismet rekao i odmah sam otišao u kuću. Zatekao sam Senidu kako sprema ručak. Nasmijala se glasno i rekla mi:

- Znala sam ja da ćeš ti mene pratiti, da ćeš doći. Drago mije da te te interesuje šta ja radim i kako razmišljam.

I ja sam se oslobodio i ohrabrio. Sjeo sam za sto i počeo smišljati šta ću sve pitati Senidu. U kuću je ušla Sadeta. Dok je otvarala vrata nabrajala je šta sve treba uraditi. Bila je ljuta što se kasni. Senida se nasmijala i rekla mi:

- Nastavićemo priču drugom prilikom. Mora se mati slušati.

I sam sam vidio da je tako pa sam se pridružio Ismetu Šaćiru i Nidži.

Dugo mi se u glavi vrzmao ovaj razgovor. Dobro me ohrabrio. Počeo sam drugačije razmišljati o mladima. Započinjao sam ja i ranije razgovor sa Senidom, ali sam je pogrešno procijenio. Pitao sam je kako može živjeti ovdje u Gođenjima, bez omladine, bez kafića, izlazaka. Jednom mi je rekla:

- Radila sam ja u Sarajevu svoj posao, za koji sam se školovala. Bila sam drugom sluga. Plata je više nego bijedna. Sada radim koliko hoću i šta hoću. Sve što uradim uradim za sebe. Para imam dosta. Možda i previše. Imam ili, bolje reći, zarađujem koliko mi treba, koliko ja hoću i mogu.

Sve mi, nekako, sada kod Senide izgleda drugačije, normalnije, prirodnije. Osjećam da je pogrešno gledati život mlade osobe samo kroz zaradu. Vidim da je i ljubav prema poslu i okruženju moćna i odlučujuća.

Na kraju, Senida ima sve što imaju mladi na drugim mjestima. Ima kompjuter i razmišlja da se priključi na internet, kako veli biće i to uskoro. Ima Senida vozačku dozvolu. Svako jutro u Han-Pijesak, umjesto oca, vozi mlijeko. Ima Senida ono najbitnije ZADOVOLJSTVO U RADU.